Analiza pesme
Лаза Костић, један од наших најпознатијих романтичара, рођен је 1841. године у Ковиљу, у једној војничкој породици. Основну школу је завшио у родном селу, затим гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму. Студираo je права на Пештанском универзитету. 1866. године је постао доктор правних наука, а исте године је постао професор Српске православне гимназије новосадске. Потом је изабран за председника суда у Новом Саду и за посланика у угарском парламенту, где је своје говоре увек почињао на српском. Све време се бавио и књижевношћу. Сарађивао је са Светозаром Милетићем, Јованом Јовановићем Змајем, Костом Руварцем, Васом Пелагићем. Годинама је боравио на Цетињу код кнеза Николе Петровића.
Био је кум са српском породицом Дунђерски. Лазар Дунђерски је увек са радошћу дочекивао свог кума и имењака Лазу, који га је често посећивао. Лаза је волео да проводи време са најмлађом кћерком Лазара Дунђерског, лепом Ленком. Они су шетали или јахали коње кроз шуме њеног оца и причали о књижевности и школи.
Костић је портретом, карактером, жељама и понашањем био романтичар. Његови биографи су забележили да је волео свечаности, да је био крупан, стасит, денди, права мушка херојска природа. Ленка се заљубила у Лазу, мада ни он није био равнодушан према њој, младој и лепој девојци, или, како би он рекао: “младој воћки која тек сад зре“. Лаза, пошто је био свестан немогућности везе између њих двоје, због велике разлике у годинама и наравно, њеног порекла, одлучио је да пише великом научнику Николи Тесли. У писму му препоручује Ленку, да се ожени њоме, али Никола у свом одговору ставља до знања да одбија понуду. Затим се Лаза повукао у манастир Крушедол на Фрушкој гори да би пронашао свој мир. Међутим, емоције су биле толико јаке, да је већ 1892. године у манастиру написао песму „Госпођици Л. Д.“ и посветио је Ленки.
По наговору Лазара Дунђерског, Лаза се оженио Јулијаном Паланачки, богатом сомборском земљопоседницом. Током брака писао је дневник на француском језику, како Јулијана не би могла да разуме о чему он пише. Између осталог је написао: „Оженио сам се ради тога да је ослободим, да јој дам прилику да нађе млдог човека који би је могао учинити срећном за целог живота, да јој покаже целу лиру моје трагедије, сву своју нечувену жртву“.
Два месеца касније, на свој двадесет пети рођендан, 1895. године Ленка је трагично преминула. Ту тужну вест Лаза је чуо на свом брачном путовању у Венецији. Био је веома тужан и отишао је у цркву Санта Мариа делла Салуте где се дуго молио. Годинама касније је написао једну од најлепших љубавних песама и најбољу лирску песму наше поезије, коју је посветио Ленки, а песма се зове Санта Мариа дела Салуте. Пред крај живота Лаза је често боравио у манастиру Крушедол коме је у свом тестаменту оставио хиљаду круна да се сваке године чита молитва за спас душе Ленке Дунђерски.
Песма Санта Мариа делла Салуте се састоји од 15 строфа. Последњи стих сваке, осим претпоследње строфе, јесте сам наслов који тиме представља рефрен и доприноси звучности песме јер је изузетно богат вокалима, певљив је.
У првој и другој строфи песник моли Богородицу да му опрости што је пре много година у својој песми „Дужде се жени“ жалио за лепотом борових шума које су посечене ради одржавања и зидања Венеције и њених цркава. Каје се што је и помислио на то, што се као обичан човек успротивио таквом делу. Зато на самом почетку прве строфе два пута моли свету мајку да му опрости. Дошао је до закључка да је боље бити саставни део храма и на тај начин се одужити Богородици него трунути било где у свету.
У трећој и четвртој строфи Костић прича о свом животу, жалећи због свега лошег што се десило и на неки начин се сажаљевао. О чему год је снивао док је био млад, за чиме је чезнуо, чему се надао – све је нестало. Ипак не жели никога да криви за то, свестан је да је сам за све крив:
„Све је то с ове главе са луде“.
У наредне две строфе описује привиђање своје драге. Никада није видео лепшу девојку од ње. Она уноси светлост у његово црнило, она је мелем за све ране које је задобио током живота. Њен поглед му даје огромну снагу.
У седмој строфи исказује неверицу због њеног постојања:
„Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?“.
Не зна чиме је њу могао да заслужи. Жали што му је забрањена и што је толико млађа од њега:
„Ох, слатка воћко танталска рода,
Што ниси мени сазрела пре?“.
Моли Богородицу да му опрости грешне помисли.
Следеће три строфе (8-10), говоре о сукобу разума и осећања и о одрицању. Ипак, победио је разум:
„Напокон силе сусташе миле,
Вијугав мозак одржа власт“.
Песник нам казује да је успео да савлада своје емоције, отишао је од младе девојке. Убрзо потом, Ленка је преминула и тада се Лази срушио цео свет:
„Помрча сунце, вечита студ,
Гаснуше звезде, рај у плач бризну,
Смак света наста и страшни суд.“.
Од њене смрти је збуњен у глави, срце му је сломљено. У тренуцима када му се привиђа, има осећај да му се топи лед са душе.
У једанаестој и дванаестој строфи Костић нам описује њихове састанке. Појави се, не када он пожели, него када она хоће. У његовим сновима живе као муж и жена, али њихов заједнички живот красе само милине, невоље и бриге су им стране.
У тринаестој строфи говори о својим песмама као о резултату тих састанака:
„А наша деца песме су моје,
Тих састанака вечити траг.“.
У последње две строфе сазнајемо како ће му, када умре, најлепши сан постати јава. Придружиће се својој драгој. Њихова љубав ће задивити цео свет. Она је толико јака да је у стању да помери звезде са места, да загреје сву светску хладноћу и да обасја цео свет.
Као песник Лаза Костић је, у другој половини ХХ века, најхваљенији романтични уметник. Исидора Секулић је у његовом песништву видела: „На једном крају лепршаву лирику, на другом судбинску трагедију – не историјску ни династичку, ни сценску, него судбинску трагедију“. Слично је тврдио и Вељко Петровић.
Миодраг Павловић наводи како је Санта Мариа делла Салуте песма заноса и горчине, велике космичке наде и несавладаних телесник жудњи. То је песма помирења и сусрета у којој се мире историјске и биолошке супротстављености, сусрет старости и младости, смртности са надсмрћу и настанак највеће радости из неограничене патње. Павловић сматра да не бисмо требали да користимо пишчеве приватне дневничке забелешке из периода када је писао ту песму да бисмо је растумачили. Такође сматра да је главна енергија, главни звук песме - звук кајања, прихватања нечега што се одбијало раније. Кајање, очишћење, отварање: то је велики душевни догађај ове поеме. То кајање је и духовно покајање, један корак ближе ка милости коју је тражио.
Песник идеализује своју страст и љубав за једну младу и лепу девојку којом се није могао оженити. Он тридесет година након смрти девојке у коју је био заљубљен пева заносну песму о надземаљском сусрету са њом. Тиме није показао непрекидност своје емоције, већ је показао своје касније фрустрације које ту емоцију и то сећањ чине накнадно актуелним. Поред фрустрација старошћу, коју многи људи не доживљавају као природан исход свог живота, Лаза Костић је очигледно, имао у својим каснијим годинама још три фрустрације: материјалну зависност у бесадржајном браку, недовољно књижевне славе у националним и ширим размерама и распршавање политичких и других паралитерарних облика друштвеног важења.
Након свега наведеног ипак закључујем да је песник на романтичан начин показао своју неоствареност у љубавном погледу. Вероватно се у његовом животу, пре Ленке, појавила нека девојка која му је на сличан начин заробила срце. Али, Ленка је, из неког разлога, на њему оставила најдубљи траг. Да ли је тај разлог управо разлика у годинама због које му је била „забрањена воћка“ , поред тога што је била ћерка његогов великог пријатеља, остаје нам да сами вековима након настанка овог дела, закључимо. Стога, песнику остаје да у својој дубокој старости жали због своје неостварености на љубавном пољу, сањарећи о састанцима са својом „идеалном драгом“.